Ангели со скршени крила

Деца со посебни потреби. За посебните ангели на земјава, место каде што се прифатени и децата и нивните родители. Место на љубов, помош и охрабрување.

Moderator: Модератори

happy cumulus
Домашен член
Домашен член
Мислења: 759
Придружен: 13 Oct 2011, 04:57
Му се допанале: 83 пати
Им се допаднал: 169 пати

Re: Ангели со скршени крила

Post by happy cumulus » 30 Aug 2012, 17:48

Deca so posebni potrebi. Toa e mnoooooooogu sirok poim, i mislam deka ne e ni vo red da se stavaat vo isti kosh. 10 deca so posebni potrebi mozat da imaat mnogu razlicni potrebi. Isto treba da imame na um deka mnogu golem del od decata so posebni potrebi imaat sansa za samostoen zivot. Posebno ako se prifateni od okolinata i ako im se pruzi soodvetna pomos od mali noze.
Isto taka, znam roditeli na deca so posebni potrebi. Posledno nesto sto sakaat tie e da bidat sozaluvani ili osuduvani. Toa e nivniot zivot i tie naogaat nacin kako da se spravuvaat so nivnata situacija i najdobro bi bilo ako nie samo gi podrzime, a ne da gi sozaluvame i osuduvame! Istoto toa vazi i za decata so posebni potrebi. Sozaluvanje im preci. I veruvale ili ne, tie roditeli i deca znaat i da se raduvaat i da iscekuvaat, i da pruzaat ljubov i da davaat ljubov. Tie se pred se luge, i treba da se gledaat kako takvi, a potoa se drugo. Toa e prvata nivna karakteristika.
Mnogu go sakam ovoj forum. I znam deka kaj nas vo MK ima mnogu deca so posebni potrebi. Sakam da vidam roditeli od tie deca prisutni na forumov. Pa duri i roditeli sto se so posebni potrebi samite. Naoganje i spodeluvanje informacii e besceneto. I druzbata na forumov e besceneta (smile). Neznam kako da ohrabrime lica so posebni potrebi i roditeli na lica so posebni potrebi da ni se pridruzat na forumot. Kako da im kazeme deka se dobredojdeni. Ama mislam deka ni trebaat pod-temi sekako.

Debora
Администратор
Администратор
Мислења: 11056
Придружен: 22 Sep 2009, 17:24
Му се допанале: 5853 пати
Им се допаднал: 3576 пати

Re: Ангели со скршени крила

Post by Debora » 30 Aug 2012, 18:33

Хепи кумулус се согласувам со се што напиша, до збор.
Навистина на форумов родителите и децата со потребни потреби се најдобродојдени на свет, затоа и отворив цел подфорум за да можат да се отвораат нови теми, кои ќе бидат од интерес за нив. Ама за жал не знам како да ги охрабриме да ни се придружат. (unsure)

Petra
Форумски домаќин
Форумски домаќин
Мислења: 2039
Придружен: 17 Nov 2009, 20:50
Location: God's Kingdom
Му се допанале: 1044 пати
Им се допаднал: 729 пати

Re: Ангели со скршени крила

Post by Petra » 15 Sep 2012, 20:52

Sekoe dete e dete i sekoe dete IMA pravo na zivot, da bide pocituvano, da bide prifateno i da bide sakano. Gi podrzuvam site majki koi imaat deca so posebni potrebi koi se odkazale od sebe, od sebicniot zivot i od svojata udobnost za da zivee edno besceneto sustestvo. So golema pocit gledam na takvite majki koi ljubat bezuslovno, ljubovta e pozrtvuvana dava se od sebe.
Debora wrote: U riječima "mama djetetu s posebnim potrebama" stoji mnogo nježnosti, ljubavi, bola, suza, straha, ali i snage, volje, upornosti i borbe. Ovo je posebna vrsta mame koja će se mnogo puta osjećati nemoćno i umorno, ali koja se neće predati!
Nešto najteže i najtužnije što se može dogoditi u životu jedne majke jest roditi bolesno dijete. Svi snovi o obiteljskoj sreći i idili padaju u vodu, cijeli svijet se ruši, mrak pada na oči i strah je najveći i najjači osjećaj uz šok koji ih preplavljuje. Odjednom se, nakon postavljene dijagnoze bolesti, stupnja hendikepiranosti ili, jednostavno, obavijesti da s bebom nešto nije u redu i da će imati dijete s posebnim potrebama, majka nađe u posve drukčijoj situaciji od one o kojoj je devet mjeseci maštala, planirala i fantazirala. Osjeća da joj tlo izmiče pod nogama i kao da je gurnuta u mračan, hladan svijet pun tuge, razočaranja i boli. Tužno je to saznanje i jako bolno. ti i upitati se tko je tu više hendikepiran, oni ili mi, koji imamo skriveni hendikep da pored zdravih očiju ne vidimo.
Se rusat site sonovi i planovi, site zelbi i ocekuvanja. Se voshituvam na vakvite majki zosto pokraj seta bolka stanuvaat jaki, silni ,smeli i se borat postojano i odat protiv siot pritisok da im go dadat najdobroro na svoite deca.
Debora wrote: Amiši, smatraju poklonom od Boga rađanje bolesnoga djeteta, jer takvo dijete jača obitelj, zbližuje prave prijatelje i uči nas kako pomoć primiti, a najvažnije od svega, uči nas kako se daje i prima bezgranična ljubav... Takva nas djeca svojom prisutnošću uvode u nove životne dimenzije i istovremeno su nam i učitelji i učenici, baš kao i mi njima.Takva djeca svojim postojanjem obogaćuju i proširuju pojam majčinstva na sve moguće načine...
Zašto ne vidimo
Naučimo ne gledati djecu s posebnim potrebama kroz njihov nedostatak, baš kao što ne bi smo voljeli da nas netko gleda kroz naš. Prihvatimo svako to dijete kao individuu, osobu sa svojim, a ne nametnutim indentiteom i probajmo se oduševiti koliko toga krije jedno dijete s dijagnozom damp, down sindrom, cp, autist i slično.Sve bi bilo mnogo lakše kad čovjek ne bi bio toliko površan koliko jest i kad bi shvatio da ne moramo biti, a i da nismo svi savršeni, da se iza dijagnoze, drukčijeg izgleda koji se ne poklapa s nekim nepisanim pravilima ipak krije beba, dijete, osoba koja nas, kad joj pogledamo u oči i dotaknemo dušu, nagrađuje morem ljubavi. Ne može na papir stati ili se opisati riječima koliko je malo potrebno toj djeci za sreću i kako će svakom nesebično pokloniti osmijeh, čak i onima koji ih izbjegavaju, ili im se podrugljivo obraćaju.Tek tad bi mnogi koji misle da su tu na svijetu u nekom "savršenom" obliku morali zamisliti i upitati se tko je tu više hendikepiran, oni ili mi, koji imamo skriveni hendikep da pored zdravih očiju ne vidimo.
Se nadevam so celosno srce deka decata so posebni potrebi ke bidat prifateni tokmu taka kako sto treba. Koi sme nie da potcenuvame, da omalovazuvame da nevreduvame i da povreduvame? I najmnogu od se se nadevam i veruvam deka ke nema deca koi nema da ja vidat svetlinata na denot.
Od decata so posebni potrebi i nivnite roditeli ima mnooooogu da se nauci. Neka padnat site sabloni i neka dojdat promenite.
Dobredojdeni se roditelite na deca so posebni potrebi na forumot i imaat ogromna podrska, primer za vistinsko majcinstvo, iskrena cista ljubov, bezuslovna, iskrena radost, pocit. Mnogu pati kazuvame ljubov no kolkava e ljubovta, ljubov li e?

davidkjara
Редовен член
Редовен член
Мислења: 376
Придружен: 14 Jul 2012, 08:46
Му се допанале: 102 пати
Им се допаднал: 125 пати

Re: Ангели со скршени крила

Post by davidkjara » 29 Sep 2012, 15:43

Bias wrote:Си се изнаплакав.. Морав да го споделам. Браво за мајката и нејзината храброст!

vcVYFxGixkU
Kolku zalno lele se iznaplakav of za ova treba hrabrost dusicki se i dvajcata (sad1) (sad1)

Matea27
Домашен член
Домашен член
Мислења: 867
Придружен: 02 Feb 2011, 11:15
Му се допанале: 151 пати
Им се допаднал: 47 пати

Re: Ангели со скршени крила

Post by Matea27 » 29 Sep 2012, 17:28

душичка и мене ме расплака....

Milly
Редовен член
Редовен член
Мислења: 302
Придружен: 10 Feb 2011, 20:21
Му се допанале: 4 пати
Им се допаднал: 15 пати

Re: Ангели со скршени крила

Post by Milly » 22 Jan 2013, 12:29

Денеска една утринска емисија по нашиве програми ме поттикна да пишам на темава.
Хепикумулус многу убаво кажала во еден пост погоре- 10 деца со посебни потребни се 10 различни деца со различни посебни потреби. Терминот посебни потреби може да означува многу разни состојби: од мали потешкотии во учењето, изразени интелектуални потешкотии, психијатриски нарушувања, хронични болести итн. Оние медицинските посебни потреби, како и попреченоста во развојот некако се поактуелни и сите повеќе ги знаат. Но освен нив, постојат и деца со посебни потреби кои се во група на деца со проблеми во однесувањето, односно проблеми со учењето. Е токму за нив сакам повеќе да спомнам бидејќи имам 2 случаи на блиски луѓе кои имаат ваков „проблем“. Го ставам проблем во наводници, бидејќи гледано од страна овие деца изгледаат сосема исто како и сите други деца, без воопшто да има некој надворешен знак што би ни укажал дека тие деца имаат посебна потреба.
На постариот син на една наша блиска роднина, после низа тестирања му беше констатиран недостиг на внимание. Тоа значи дека детето не може да се фокусира на една работа повеќе од неколку минути. Токму затоа не може со внимание да проследи цел еден училишен час од 45мин, колку што трае часот кај нас. Усно, го знае целиот материјал и ќе одговори за 5ка, но писмено ќе добие 1, евентуално 2, зависи колку долго ќе остане фокусиран на тестот. Од она што ќе го напише наставничката на табла, тој ќе го препише само почетокот, и низа други примери. Тоа не значи дека ова дете е неинтелегентно или дека не го бива за учење, туку дека со него треба да се работи на поинаков начин-ред игра, ред учење за да може да се фокусира на тоа што ќе го учи. За жал, ретко кој од нашите просветни работници (почнувајќи од оние во основните училишта) е запознаен или ја има малку подетално проучувано оваа група на деца, а оние кои што знаат повеќе за овие деца, не се наставници во основно училиште туку се најчесто доктори-специјалисти. Токму затоа овие деца најчесто се ставаат во исти кош со оние со помал капацитет, со оние деца кои не сакаат да учат, со децата кои што се немирни бидејќи така се воспитани од дома и често се казнувани со ниски оценки, неоправдани, намалено поведение итн.
Истиот проблем е и со децата со потешкотии во учењето. Ќе бидам многу конкретна, золва ми е сега 8мо одделение и го има овој проблем. Случајно го сфатив тоа истражувајќи на интернет за една семинарска за на факултет на тема дислексија. Прво да објаснам за оние кои што не допреле до оваа тема, дислексијата претставува потешкотија во читањето и пишувањето. Има и подвидови но да не се расплинувам. Поради овој проблем што го има таа не може навреме да препише се од табла или да следи диктирање, а доколку и успее, има многу лапнати букви што понекогаш дури и е неразбирливо да се разбере што пишувала. Некои зборови не може да ги напише до крај, ракописот и е лош и неразбирлив. Меша букви, слогови, додава букви при пишување. Во поглед на читањето, чита како дете од 2-3 одделение. Пробала на секаков начин да го подобри тоа, чита барем по половина час во текот на денот на глас, но ефект нема. Заради тоа што тешко чита, тешко и е да ги сфаќа лекциите, ја губи концентрацијата бидејќи се фокусира правилно да го прочита тоа што е напишано, но не и да го разбере. А ете, јас да и ја раскажам лекцијата на глас ќе ми ја прераскаже од збор до збор без никаква утка. Што значи, повторно не се работи за неинтелегентност, туку за одредено попречување. Сега кога ќе се вратам назад во средно, уште повеќе во основно, сфаќам дека во мојот клас, односно во моето одделение сигурно имало барем по 2-3 вакви лица, посебно во основно, но поради тоа што наставниците немале поим дека постои нешто што е дефинирано како „деца со посебни потреби поради проблем со учењето“, сметале дека тие деца не сакаат да учат, дури и биле навредувани, понижувани заради проблемот со читањето и пишувањето и така натаму. Штета што и кај золва ми тоа не е откриено навреме, па сега е многу потешко да се надмине и да се олесни овој проблем кај неа, бидејќи никој не ги упатил нејзините родители за тоа, а и тие сметале дека тоа е нешто нормално (нели, секое дете нема ист капацитет на учење)
Целта на сето ова горенапишано ми е, да укажам на неедуцираноста на нашите просветни работници (секоја чест на исклучоците) за одредени пречки во развојот на децата и несоодветното однесување спрема нив. Тие деца не се ништо поинакви од сите нивни врсници, размислуваат исто, се развиваат исто, најчесто немаат потреба од лекови (можеби во првата група требаат некои лекови за концентрација и подобра работа на мозокот), всушност изгледаат и функционираат исто како и сите други, но не можат да го добијат соодветното образование поради тоа што погрешно гледаат на нив, како на деца што едноставно не им фаќа кликерот. Да не се лажеме има и многу што навистина се трудат да учат ама ете не им иде. Но овие деца не се такви. Па луѓе, и Том Круз е дислексичен, а погледнете колку е славен. Значи проблемот треба да се бара уште во коренот, во образованието на они што ни ги едуцираат нашите деца како прво, а како второ на нашиот менталитет. Многу родители не би прифатиле дека нивното дете, кое изгледа и се однесува нормално како и сите врсници, само што „ете малку е понемирно“ „ете малку потешко му иде читањето и пишувањето“ дека има некаков проблем. Треба да се воочи тоа, дека тие деца имаат потреба од поголема работа со нив, но најпрвин треба да се откријат таквите деца.

happy cumulus
Домашен член
Домашен член
Мислења: 759
Придружен: 13 Oct 2011, 04:57
Му се допанале: 83 пати
Им се допаднал: 169 пати

Re: Ангели со скршени крила

Post by happy cumulus » 22 Jan 2013, 17:40

Мили, фала што го сподели ова со нас. Ова гледаше на некоја македонска емисија? Ако да, тоа значи дека на ваквите проблеми почнува да им се обраќа внимание, што е одличен за почеток. Е сега за менталитетот на нашиот народ...полека, полека да се надеваме дека и тоа ќе се смени во вистинската насока. Има еден куп такви нарушувања кои предизвикуваат тешкотии во секојдневното функционирање. Едно од тие e тоа за што мислам ти збориш во постот, е ADHD. Тука во САД има многу такви деца, па и возрасни, ама поради свеста се реагира уште од мали нозе. Дислексијата е нешто друго, ти убаво ја опиша. Греота што на овие лица од мали не им е посветено внимание па да ги спаси од фрустрации и понижувања без потреба. Дислексијата е и чест пропратен синдром кај лицата на аутистичниот спектар. Верувам имаме многу вакви лица во МК кои исто така се окарактезирани како чудни, невоспитани, итн.... Јас искрено се надевам дека луѓето ќе престанат да се секираат што околината ќе каже, туку ќе почнат да размислуваат што е најдобар интерес на детето. Ако има дијагноза, нека има, ако таа дијагноза му помогне да се побара помош и да го достигне максималниот капацитет што може на секое поле.

Milly
Редовен член
Редовен член
Мислења: 302
Придружен: 10 Feb 2011, 20:21
Му се допанале: 4 пати
Им се допаднал: 15 пати

Re: Ангели со скршени крила

Post by Milly » 24 Jan 2013, 22:42

Да Хепикумулус, на една утринска емисија имало најпрвин разговор со стручна личност за оваа тема, а потоа и отворен телефон за и гледачите да споделат искуство, мислење... Често на таа емисија се зборува за лицата со посебни потреби, што значи веќе се обидува барем некој да ја подигне свеста кај луѓето. Сепак сеуште стои истото, дека нашата нација и нашиот менталитет не е на доволно високо ниво за да ги прифати децата, па и сите луѓе со посебни потреби. Секогаш се тргнати на страна, одвоени и посочени од општеството, што не е убаво, ама кому да кажеш.
Сакам само уште нешто да дополнам, секоја чест на оние родители што имаат деца со посебни потреби, бидејќи освен трпение за маките со кои што се соочува нивното дете во поглед на здравјето, треба да се соочат и со проблемот наречен нееволуирано општество. Дури мислам дека и тоа второто им е потешко, да гледаат како нивното дете не може да се вклопи поради тоа што другите луѓе мислат дека не е доволно способно да биде исто третирано како и другите. Знам дека со тек на време тие луѓе стануваат слепи и глуви на погледите и забелешките од другите луѓе, ама сепак верувам дека е тешко.

ripcence
Форумски домаќин
Форумски домаќин
Мислења: 1127
Придружен: 03 Aug 2013, 02:50
Location: Скопје
Му се допанале: 1340 пати
Им се допаднал: 892 пати

Re: Ангели со скршени крила

Post by ripcence » 08 Sep 2013, 19:37

Ќе пробам поскратено да одговорам на темава.
Јас сум дете на родител со хендикеп, мајка ми е од 7мес. бебенце со детска парализа.
Првин ќе пишувам за баба ми. Во време кога верувале само и само во бајачки, самовили, вештици... се родила мајка ми, после 7мес, баба ми забележала како едната нога на мајка ми и е целата превртена од стапалото па нагоре, нејзината свекрва нели по тие верувања ја терала да ја носат по бајачки, цркви, џамии(дедо ми бил на служење војска)... Додека да се освестат(кога дошол дедо ми) дека бебево треба да се носи на лекар веќе болеста си земала замав, чаре им рекле нема детево ќе биде неподвижно (sad1) . Тука баба ми настапила со својата мајчинска сила дека тука нема стоп, ќе се бара лек па дури и на крајот на светот. Само во Бугарија се нафатиле да ја оперираат, мајка ми има 7 операции на ногата во различен временски период. На нозе застанала дури во 5одд. со помош на протеза. Додека била на операција немале баба ми и дедо ми пари да седат и они таму па ја оставале мајка ми сама.(никој од роднините несакал да им помогне со изговор дека од тоа дете нема ништо оставете го, ќе имате уште деца). "Во еден момент кога отидовме да ја видиме мајка ти, после 3мес. таа беше ишишана лустер зборуваше само бугарски едвај не препозна...бев решена да се фрлам под воз зошто ако животот на неа и е таков јас живот несакам"-ми раскажувала баба ми. Цело време биле осудувани како фрлаат пари во ветер за болно дете за кое нема спас. Баба ми и дедо ми и се посветиле целосно и немаат други деца, се одрекле од многу нешта за здравјето на мајка ми. Кога конечно и е направена последната операција на 15год. таа застанала на свои нозе-сама, но криви бидејќи болната нога и е пократка од здравата. Не дозволиле да заостанува со училиштето, ја носеле на раце до училиште и назад. "Како ќе ја седнев мајка ти на столче во училница така ќе ја најдев кога ќе ја земам" Скоро никој од децата не и зборувал дури и ги туркале тетратките на земја, а знаеле дека неможе да си ги земе. Тежок живот за родителите, а уште потежок за детето, свеста на луѓето била под 0.
Мајка ми завршила основно, средно и архитектонски факултет, се омажила и не има и мене и брат ми.
Мислам дека баш заради таквиот тежок живот е толку стрплива со нас, никогаш тон не повишила и секогаш не воспитувала како да гледаме на деца-луѓе со хендикеп (физички или психички)
Искрено како мала јас се срамев од мајка ми, несакав да доаѓа на родителска кај мене (fr), најчудно е што никогаш и не ме прашала зошто, ме натера со зборови да сватам кои се нејзините квалитети со кои можам да се гордеам, ме натера да научам дека не е вистината она што го остава првиот впечаток секогаш има нешто подлабоко... Никогаш не зборува за она што го поминала, несака да биде сожалувана може таа се', доволно е да сака да го направи.
Ми раскажа за една случка : Имало некоја веселба во маалото кај нив, тргнала и она да отиде по пат ја сретнале некои жени и искоментирале меѓу себе "греота девојчево", тоа толку ја погодило што со плачење се вратила дома.
Значи луѓето-децата со хендикеп не треба да се гледаат со сожалување, не се тие греота господ такви ги создал и тие имаат место под сонцето, подеднакво исто како сите останати, борбата е да се помогне, да се придонесе за поедноставен и рамноправен живот.

ripcence
Форумски домаќин
Форумски домаќин
Мислења: 1127
Придружен: 03 Aug 2013, 02:50
Location: Скопје
Му се допанале: 1340 пати
Им се допаднал: 892 пати

Re: Ангели со скршени крила

Post by ripcence » 08 Sep 2013, 19:47

Само уште да напоменам, во периодот кога јас се срамев од мајка ми, таа работеше во заштитна организација како надзорник на вработените со посебни потреби. Ме зема еден ден со неа на работа и ме пушти со нејзините колеги кои повеќето беа со психички хендикеп, тоа беше најубавиот ден, на почетоткот бев уплашена, но потоа вие незнаете какви куклички и играчки ми направија со крпи, шишиња и се што можеше да се употреби...песнички и дружба, а мајка ми во ниту еден момент не дојде со мене додека бев со нив ме остави да сватам и научам дека нема зошто да се плашам и тие се луѓе и тие на еден поинаков начин ме придобија и ме научија што е тоа од што не треба да се срамам.

Одговори

Return to “Деца со посебни потреби”